EDUKACIJA
1. Šta je berza?
Berza je fizički i poslovno organizovan prostor, na kome se po strogo utvrđenim pravilima trguje hartijama od vrednosti, novcem i stranim sredstvima plaćanja.
U širem smislu berza predstavlja interakciju međusobnih odnosa svih učensika na berzi u koje spadaju: izdavaoci tržišnog materijala, pravna i fizička lica, koji na bilo koji način učestvuju na berzi, prateće agencije, nadzorni organi, klirinške kuće i registri hartija od vrednosti, posrednici, mediji i ostali. U užem smislu berza predstavlja središte oko kojeg se nalaze ostali učesnici na berzanskom tržištu.
Berza je institucija finansijskog tržišta, ali je i sama po sebi finansijsko tržište. Berze kao institucije organizovanog finansijskog tržišta kapitala, predstavljaju samostalne organizacije koje poseduju sopstveni poslovni prostor (zgradu), članstvo i poslovna pravila.
2. Šta su akcije?
Akcije su vlasnički finansijski instrumenti i predstavljaju učešće u kapitalu akcionarskog društva.
Postoje obične (redovne) i prioritetne (povlašćene) akcije.
Obične akcije daju vlasnicima pravo na upravljanje, odnosno pravo glasa u skupštini akcionarskog društva, pravo na dividendu, pravo na deo stečajne mase, pravo na uvid u podatke o poslovanju društva.
- Prioritene akcije ne daju pravo upravljanja, ali svojim vlasnicima daju prednost u odnosu na vlasnike običnih akcija prilikom isplate dividendi i prilikom likvidacije društva.
3. Šta su obveznice?
Obveznice su dužnički finansijski instrumenti, što znači da se njihov izdavalac obavezuje da vlasniku obveznice isplati o roku dospeća iznos na koji one nominalno glase (glavnicu) a ukoliko je definisano u samoj emisiji obveznica i kamatu.
Emisija obveznica je prikupljanje dugoročnih novčanih sredstava izdavanjem obveznica. Obveznice može izdati država, preduzeće, banka i druge finansijske organizacije.
4. Šta su trezorski zapisi?
Trezorski zapisi su kratkoročne hartije od vrednosti kojom se emitent obavezuje da će licu koje poseduje tu hartiju platiti naznačenu nominalnu vrednost u roku dospeća. Glavne karakteristike su da donose umereni prihod i da nisu rizičan instrument. Alternativni nazivi su blagajnički zapisi.
Odluku o emisiji trezorskih zapisa donosi nadlezni organ emitenta, a mogu ih kupovati kako pravna, tako i fizička lica.
Prodaju se uz diskont (popust), tako da im je cena pri prodaji niža od nominalne, a ređe se prodaju sa kamatnim kuponom. Imaju uobičajeno dospeće od 91 do 182 dana.
Diskontovana cena trezorskih zapisa izračunava se na godišnjem nivou, po formuli:
5. Šta je dividenda?
Dividenda je deo profita koji akcionar prima na osnovu svoje akcije, a čiju visinu određuje skupština akcionara u zavisnosti od rezultata i u skladu sa pravilima akcionarskog društva. Obično se utvrđuje u procentu od vrednosti akcije, a taj procenat se menja u zavisnosti od ostvarenog poslovnog rezultata.
Kada društvo ostvari dobitak ili vanredni višak, taj novac se može upotrebiti na dva načina: on se može ponovo invesitrati u posao (što se naziva zadržana dobit), ili može biti isplaćen akcionarima kao dividenda. Mnoge kompanije zadržavaju deo svog dobitka, a ostatak isplaćuju kao dividendu.
U akcionarskom društvu, dividenda se raspoređuje kao fiksni iznos po akciji, tako da svaki akcionar dobija dividendu proporcionalno svom učešću u vlasništvu. Isplata dividendi za akcionarsko društvo ne predstavlja rashod, već raspodelu aktive među akcionarima. Kompanije čijim se akcijama javno trguje obično isplaćuju dividende po fiksnom kalendaru, ali one mogu objaviti dividendu i van ovog rasporeda, kada se takva dividenda naziva vanrednom dividendom radi razlikovanja od redovne dividende.
Dividende se obično isplaćuju u novcu a mogu biti i u akcijama kompanije..
6. Šta je portfelj?
Pojam “portfolio” podrazumeva sva finansijska sredstva kao što su: akcije, obveznice, gotovina... koja su u vlasništvu ili kojima upravlja investitor.
Osnovni princip po kome se formira struktura portfolija je princip diversifikacije. Što je više različitih finansijskih instrumenata u portfoliju, to je tržišni rizik manji (jer na različite finansijske instrumente utiču različiti faktori, te se stoga cene datih instrumenata ne kreću na isti ili sličan način), ali istovremeno je manji i očekivani profit.
Svaki investitor gradi svoj portfolio u skladu sa rizikom koji je spreman da preuzme, u skladu sa svojim investicionim ciljevima i vremenskim okvirom ulaganja.
Postoje različiti načini za procenu uspešnosti ulaganja kroz formiranje portfolija. Najčešći metod je poređenje sa odgovarajućim indeksom (npr. berzanskim indeksom koji opisuje kretanje određene grupe akcija na određenoj berzi ili indeksom akcija kompanija koje pripadaju određenoj privrednoj grani i slično). U ovom slučaju cilj svakog investitora je da njegov portfolio ostvari veći rast nego što je to bio rast repernog indeksa.
U širem smislu formiranje portfolija ne podrazumeva samo ulaganja u hartije od vrednosti, već i druge oblike investiranja, pre svega investiranje u nekretnine, kupovinu različitih roba na tržištu (npr. zlato i drugi plemeniti metali, poljoprivredna dobra)… Ali cilj formiranja portfolija je i dalje isti, a to je smanjenje rizika kroz princip diversifikacije tj. kroz kombinovanje instrumenata sa različitim osobinama i različitim kretanjem cene.
7. Šta je indeks?
Indeks predstavlja posebno odabranu grupu akcija (tzv. indeksna korpa) i njegova osnovna uloga jeste da jednoznačno iskaže smer i intenzitet kretanja vrednosti datih akcija koje čine indeks. Kao takav, berzanski indeks investitorima omogućava svojevrsnu orijentaciju u pogledu tržišnih kretanja na delu tržišta na koji se indeks odnosi.
Berzanski indeksi mogu se razvrstati na nekoliko načina. Indeksi sa širokom bazom reprezentuju performansu celokupnog tržišta akcija, ili kao njegova zamena, oslikavaju dešavanja u datoj ekonomiji. Najčešće citirani tržišni indeksi su takođe indeksi sa širokom bazom, a uključuju najveće kompanije u državi, kao što su: američki Dow Jones Industrial Average i S&P 500, britanski FTSE 100, francuski CAC 40, nemački DAX i japanski Nikkei 225.
Indeksi se mogu i specijalizovati tako da prate samo pojedine branše ili sektore tržišta. Neki indeksi mogu pratiti samo firme određene veličine, određenog tipa vlasništva pa čak i još neke specifičnije kriterijume.
Indeksi se mogu klasifikovati i po modelu koji je upotrebljen za njegovo izračunavanje. Kod indeksa koji su cenovno uravnoteženi, cena akcije je jedini element koji određuje vrednost indeksa. U tom modelu, svako kretanje cene pojedine akcije ima veliki uticaj na vrednost indeksa, zanemarujući uticaj vrednosti domaće valute na tržištu i relativnu veličinu kompanije. Na drugoj strani, postoje indeksi koji su uravnoteženi sa vrednošću tržišta i kapitalizaciji pojedinih akcija, npr. Hang Seng indeks kod kojeg je odlučujući faktor veličina firme. Na taj način, relativno mala promena u ceni akcije neke veće kompanije imaće veći uticaj na vrednost indeksa. U indeksu koji se oslanja na vrednost tržišta, cena je relativno više uravnotežena sa brojem emitovanih akcija nego sa njihovom ukupnom vrednošću.
8. Fundamentalna analiza
Fundamentalna analiza predstavlja matematičko-statističku metodu pomoću koje se analiziraju finansijski izveštaji kompanije, posmatra poslovanje tokom poslednjih nekoliko kvartala, izvode fundamentalni pokazatelji, dok se njeno sprovođenje vrši u svrhu određivanja vrednosti akcije.
U najširem smislu, fundamentalna analiza se bavi proučavanjem svih podataka koji mogu imati uticaj na cenu akcije. Fundamentalni podaci čijim se proučavanjem ova vrsta analize bavi jesu: ekonomski faktori, trendovi karakteristični za konkretnu industrijsku granu, uslovi na tržištu kapitala i konkretni podaci koji se odnose na kompaniju. U okviru fundamentalne analize proučavaju se kvantitativni faktori koji uključuju konkretne cifre i pokazatelje poslovanja kompanije i funkcionisanja tržišta, ali i kvalitativni, odnosno neopipljivi pokazatelji, kao što su kvalitet tehnologija ili efikasnost menadžmenta.
Krajnji cilj sprovođenja fundamentalne analize je izvođenje neke vrednosti koju investitori mogu uporediti sa trenutnom cenom akcije s ciljem utvrđivanja trenutne pozicije akcije i signala koje njeni fundamenti daju (kupovni/prodajni), te da li je ona precenjena ili podcenjena.
9. Tehnička analiza
Tehnička analiza predstavlja metodu evaluacije vrednosti finansijskih instrumenata pomoću analize statistika dobijenih iz aktivnosti tržišta, kroz istorijske podatke. Analitičari tehničke analize ne pokušavaju meriti intrizične vrednosti akcija, nego umesto toga koriste grafikone i ostale alate u cilju utvrđivanja obrazaca kojima se mogu predviđati buduća tržišna kretanja.
Analitičari tehničke analize veruju da istorijsko ponašanje i kretanje, kako tržišta tako i akcija, mogu služiti kao indikator budućih kretanja. Tehnička analiza se razlikuje od fundamentalne u tome što ignoriše konkretnu prirodu i "ponašanje" kompanije ili tržišta i zasniva se isključivo na analizi grafikona, tj. na informacijama dobijenim na temelju cene i količine, dok se fundamentalna analiza osvrće na fundamente kompanije ili tržišta.
Metode tehničke analize zasnivaju se na logici koja tvrdi da je ponašanje ulagača predvidljivo, odnosno da će gotovo svi iskusni investitori kupovati akcije u uzlaznom trendu, a prodavati u silaznom. Trendovi u kretanju cena akcija dobijaju se analizom grafikona istorijskih kretanja cena akcija. Grafikoni prikazuju takve istorijske trendove u kretanju cena, dok tehnička analiza pokušava rešiti problem "predviđanja" trenutka promene preovlađujućeg trenda, tj. promene sentimenta investitora.
Na taj način tehnička analiza se vezuje uz pojam "efikasnosti" tržišta, što se u suštini odnosi na ranije navedenu karakteristiku tržišta koja pretpostavlja da su investitori racionalni, upoznati s posmatranom kompanijom (akcijom), kao i da svi imaju pristup istim informacijama. Shodno tome alati tehničke analize najlakše se primenjuju na akcijama koja su likvidne, te samim time i efikasnije, dok u slučaju nelikvidnih akcija, na trend kretanja cena u velikoj meri utiču razlike u kupovnoj i prodajnoj ceni, a ne sentiment tržišta.
10. Šta je Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti?
Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti (skraćeno: Centralni registar hartija od vrednosti) je institucija koja vodi jedinstvenu evidenciju zakonitih imalaca hartija od vrednosti i evidenciju o pravima iz tih hartija, kao i o pravima trećih lica na hartijama od vrednosti. Centralni registar hartija od vrednosti obavlja i poslove kliringa i saldiranja transakcija zaključenih sa hartijama od vrednosti, odnosno vrši prenos vlasništva nad hartijama od vrednosti istovremeno sa plaćanjem tako da ne može da se dogodi situacija u kojoj neko proda hartije od vrednosti i ne dobije novac.
Članovi Centralnog registra hartija od vrednosti mogu biti samo pravna lica i to brokersko-dilerska društva, banke, društva za upravljanje fondovima, berze, strane klirinško depozitne organizacije, kao i Republika Srbija i Narodna banka Srbije.
11. Šta je Komisija za hartije od vrednosti?
Komisija za hartije od vrednosti je nezavisna i samostalna institucija Republike Srbije, koja ima funkciju kontrolnog organa nad svim učesnicima na tržištu kapitala.
U okviru nadležnosti Komisija za hartije od vrednosti donosi podzakonska i ostala akta koja se odnose na tržište kapitala i kojima se reguliše poslovanje i organizovanje ostalih učesnika na tržištu, daje dozvolu za rad drugim učesnicima na tržištu, organizuje nastavu i polaganje ispita i izdaje dozvolu za obavljanje poslova brokera, portfolio menadžera i investicionog savetnika, odobrava objavljivanje prospekta za javnu ponudu finansijskih instrumenata, odobrava uključenja finansijskih instrumenata u trgovanje, obavlja nadzor nad učesnicima u trgovanju, organizuje, preduzima i kontroliše sprovođenje mera i sankcija kojima se obezbeđuje zakonito, pravično, uređeno i efikasno funkcionisanje tržišta u cilju sprečavanja poremećaja na tržištu i zaštite investitora, itd.
Jedna od najznačajnijih funkcija Komisije za hartije od vrednosti svakako je obezbeđivanje zakonitog funkcionisanja tržišta hartija od vrednosti, sa ciljem zaštite investitora i obezbeđivanje pravičnosti, efikasnosti i transparentnosti tržišta.